Oportunitet krivičnog gonjenja u Srbiji

Opšte je načelo krivičnog postupka da kada neko učini krivično delo, da protiv njega po službenoj dužnosti postupak pokrene javni tužilac, te da to lice kasnije po okončanju postupka bude osuđeno u skladu sa zakonom na određenu kaznu. Međutim, kako je život nepredvidiv i kako nikad ne znate šta bi moglo da se desi i u kakvoj situaciji se svako od nas može pronaći, dešavaju se situacije u kojima postoji opravdan razlog da neko ko je osumnjičen da je izvršio krivično delo, ipak ne bude gonjen za isto i da se protiv tog lica ne povede krivični postupak. Koje su to situacije i kako se primenjuje institut oportuniteta krivičnog gonjenja u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, pokušaću da vam približim u ovom tekstu.

Koncept oportuniteta krivičnog gonjenja u Srbiji uređen je Krivičnim zakonikom Republike Srbije https://www.paragraf.rs/propisi/krivicni-zakonik-2019.html i Zakonom o krivičnom postupku https://www.paragraf.rs/propisi/zakonik_o_krivicnom_postupku.html . Oportunitet predstavlja mogućnost da se, u određenim okolnostima, i pored postojanja osnova sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo, odustane od krivičnog gonjenja, ali samo ukoliko to lice preduzme određene obaveze u određenom roku koji mu ostavi javni tužilac, odnosno poenta oportuniteta je da se osumnjičenom umesto krivičnog postupka daje mogućnost da ispuni određenu društveno korisnu obavezu, a zauzvrat mu se nudi najpre odlaganje krivičnog gonjenja i naposletku konačno odsutajanje od krivičnog gonjenja ukoliko obavezu izvrši.

Prema važećem Zakonu o krivičnom postupku član 283, oportunitet odnosno princip odlaganja krivičnog gonjenja, može biti primenjen samo kod krivičnih dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeno lice prihvati da izvrši jednu ili više obaveza koje mu javni tužilac odredi, kao što su plaćanje određene sume novca u humanitarne svrhe, ispravljanje štete nastale krivičnim delom ili javno izvinjenje oštećenom. U naredbi za odlaganje krivičnog gonjenja, javni tužilac će naložiti osumnjičenom da izvrši jednu ili više obaveza (u praksi je to najčešće jedna obaveza), a takođe određuje i rok u kom je tu obavezu osumnjičeni dužan da izvrši, s tim da taj rok ne može biti duži od godinu dana. Ukoliko osumnjičeni u ostavljenom roku izvrši obavezu koju je preuzeo, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu, o čemu će obavestiti oštećeno lice, koji prema novom Zakonu o krivičnom postupku, nema mogućnost podnošenja prigovora protiv ovakve odluke neposredno višem javnom tužiocu. Ali ako osumnjičeni u ostavljenom roku ne izvrši svoju obavezu, javni tužilac će nastaviti krivični postupak protiv njega.

Važno je napomenuti da primena oportuniteta nije neograničena i da postoji niz uslova koje tužilac mora da uzme u obzir. Primena oportuniteta podrazumeva procenu tužioca da li će javni interes biti zadovoljen na adekvatan način ukoliko se odustane od gonjenja. Dakle, nemojte očekivati da će javni tužilac uvek primeniti institut oportuniteta kad je u pitanju krivično delo za koje zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina. Inicijativa za primenu ovog instituta može da dođe od samog javnog tužioca ili osumnjičenog i njegovog branioca, gde je zapravo uloga branioca da ubedi javng tužioca u opravdanost oportuniteta gonjenjan u tom slučaju, kao i da za svog klijenta izbori najbolje uslove.

Koncept oportuniteta ima svoje prednosti i nedostatke. S jedne strane, omogućava pravosudnom sistemu da se fokusira na teža i ozbiljnija krivična dela, dok sa druge strane, kritičari navode da ova praksa može dovesti do zloupotrebe prava i relativizacije odgovornosti. Ali imajući u vidu praksu kod nas da se ovaj institut primenjuje uglavnom u situacijama kada se na mestu osimnjičenog nalaze lica koja su do tada bili neosuđivana ili su spletom okolnosti došli u tu situaciju ili prosto nisu sklona vršenju krivičnih dela, ne možemo reći da se ovaj institut kao takav zloupotrebljava. Praktičan primer bi bio pretpostavimo da osoba A, koja do tada nije bila krivično osuđivana, ukrala bicikl od osobe B. U ovom slučaju, krivično delo koje je učinjeno (krađa) je delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, pa bi se mogao primeniti koncept oportuniteta. Nakon što je otkriveno da je osoba A učinila ovo krivično delo, tužilac bi mogao proceniti da bi bilo korisno primeniti oportunitet. Osoba A pokazuje kajanje i voljna je vratiti bicikl osobi B, a takođe je spremna da plati određenu sumu novca u humanitarne svrhe kao deo dogovora. U ovom slučaju, tužilac može odlučiti da je primena oportuniteta u javnom interesu. Kroz ovu odluku, osoba A bi se suočila sa posledicama svog dela, a pravosudni sistem bi uštedeo vreme i resurse koji bi inače bili utrošeni na pokretanje i vođenje krivičnog postupka. Ako osoba A ispunjava ove uslove, tužilac može odlučiti da odustane od krivičnog gonjenja. Ovaj primer ilustruje kako koncept oportuniteta može biti primenjen u praksi, ali je važno napomenuti da odluke o primeni oportuniteta zavise od niza faktora, uključujući prirodu krivičnog dela, okolnosti u kojima je delo učinjeno, stav osobe koja je učinila delo i potencijalne posledice za žrtvu.

S obzirom na složenost pravnog okvira i specifičnosti svakog pojedinačnog slučaja, savetovanje sa advokatom u ovim situacijama je ključno. Ukoliko imate dodatna pitanja o oportunitetu krivičnog gonjenja, budite slobodni da mi se obratite za savet.